И Путин је Велики Вођа, а Керенски, Хрушчов и Горбачов – то нису

ПУТИНУ - ХВАЛА БОГУ - НИСУ ПАЛИ У ДЕО НИ РЕВОЛУЦИЈА НИ ГРАЂАНСКИ РАТ (1)

• Велики Вођа је онај који је преузео на себе бреме Историје и умео да га носи. На пример, Керенски, Хрушчов или Горби, такође су се хватали за бреме – али га нису понели. Зато они и нису ВВ. А Стаљин је – ВВ, апсолутни, виши не постоји
• Путин је – ВВ зато што су резултати његовог рада, иако још не баш јасни, али већ толико значајни да чак, кад сутра Путина не би било – дао му Бог здравља и дуг живот – са његовим именом већ је повезана епоха препорода Русије после Јељцина. Ту епоху нико не може пребрисати – она је била и јесте
• Путин личи на Стаљина у основном - он је такође ВВ. У овој књизи термин „велики вођа” – скраћено ВВ – никоме не ласка, само описује размере историјског актера
• Стаљин је познавао људе и умео је да управља људима као нико други. Ето, то је читава загонетка и читава харизма. Шаман Хитлер, на пример, није познавао људе и није нарочито научио да управља њима
• Стаљин је имао неупоредиво више непријатеља него друге ВВ у последњих двеста година, рачунајући Наполеона и Хитлера. Више је имао само председник Мао и, такође логично, уништио их је, али некако то више прећуткују
• На Западу Стаљина мрзе због његове снаге. Мрзе и плаше се. Не дај Боже да Русима опет Бог пошаље јаког вођу, новог ВВ, новог Стаљина. А на Западу ни нема ВВ, у вође иду послушни брбљивци модерне оријентације. На Западу је лоше са вођама, биће још горе -  запрљало се, ошугавило сво западно стадо, здрави вођа нема где да се нађе 
• Стаљин је био јачи од свих. И никада у Историји руски вођа није Западу уливао такво поштовање, страх и ужас, како је то чинио друг Стаљин
• Путин је такође моћан, Путин познаје људе и уме њима да управља. Тиме највише личи на Стаљина. Путин неће моћи да скине са себе бреме Историје и носиће га до краја свог земаљског пута

         РУСКИ писац, публициста  и политичар који живи у Словачкој - Сергеј Хелемендик – објављује онлајн роман „ДОБРА СИЛА”.

         Факти, уз допуштење аутора, преносе део у којем аутор упоређује Стаљина и Путина, времена и услове у којима су постали „Велике Вође” (ВВ).

        

         Путин и Стаљин: Сергеј ХЕЛЕМЕНДИК

         Путин нам је ближи, Стаљин јаснији.

         Нама су познати, ако не сви, онда многи резултати Стаљиновог рада и, мада ће се о њима увек полемисати, ти резултати се могу разумети.

         Теже је разумети Путина. Многи резултати његовог рада данас се не могу разумети, али он је са нама у истом простору и времену, сваки дан га приказују на телевизији, а ако баш хоћемо - можемо и уживо да га видимо, чак и да се рукујемо с њим.

         У чему Путин личи на Стаљина?

         У томе што је преузео на себе бреме Историје, бреме великих задатака и самим тим постао Велики Вођа – ВВ - и прешао тачку без повратка – термин из авијације.

         Путин неће моћи да скине са себе бреме Историје и носиће га до краја свог земаљског пута.

         Такво исходиште постоји у животу сваког ВВ – када се то дешава извесно је само лично њима, у почетку преломна одлука настаје само у глави ВВ, који обично још није постао свестан самог себе као ВВ.

         Тако је у Стаљиновој глави сазрео план да постане генерални секретар – постао је и прешао тачку без повратка.

         Таква је судбина свих великих вођа, Петар Први није хтео да буде на нишану стрелаца и као дете почео је да се наоружава тим сасвим скромни циљем – једноставно, преживети, а онда, као младић, Петар је пожелео да види Европу, затим да формира армију и – кренуло је.

         Он је стигао да види Петроград само у зачетку, али упркос свему, тај фантастични план успео је и у складу с његовом вољом ни из чега изникао је град који је смислио Петар.

         Путин личи на Стаљина у основном, он је такође ВВ. У овој књизи термин „велики вођа” – скраћено ВВ – никоме не ласка, само описује размере историјског актера.

         ВВ је онај који је преузео на себе бреме Историје и умео да га носи. На пример, Керенски, Хрушчов или Горби, такође су се хватали за бреме – али га нису понели. Зато они и нису ВВ. А Стаљин је – ВВ, апсолутни, виши не постоји.

         Путин је – ВВ зато што су резултати његовог рада, иако још не баш јасни, али већ толико значајни да чак, кад сутра Путина не би било – дао му Бог здравља и дуг живот – са његовим именом већ је повезана епоха препорода Русије после Јељцина. Ту епоху нико не може пребрисати – она је била и јесте.

         ВВ су обично изузетно витални. Они желе да живе по сваку цену и обично не желе да буду убијени, хватају се за живот и зубима и ноктима.

         Винстон Черчил је, на пример, вадио цигарету из уста само да би попио пола чашице вискија – тако је себи продужавао живот и хватао се за њега до краја.

         И када је по његовом наређењу енглеска авијација уништила немачке градове заједно са њиховим становницима, Черчил је такође све време пушио цигарете, заливао их вискијем и умиривао себе позитивним мислима о дивном Маршаловом плану. Био је он благ човек, осећајан. И нико у Енглеској није озбиљно намеравао да га убије – они своје черчиле цене и негују.

         Стаљин је био грубљи. Да не би био убијен, Стаљину је било неопходно да, почев отприлике од 1919. године, константно уништава непријатеље. Тако суров живот Стаљин је изабрао – и није се жалио, радио је, радио прекомерно. 

         Зашто је син грузијског обућара незавршеног образовања одједном изабрао судбину великог руског вође, је ли га Бог изабрао, да ли је историја тако пресудила, заувек ће остати тајна, а Стаљин је уистину поставио себи велике задатке и тиме је он налик на све ВВ - од Џингис Кана до Наполеона.

         Када је Стаљин одлучио да уништава своје непријатеље, то је био његов лични, велики задатак и када га је решио - постао је ВВ. Уништавање непријатеља у 1919. – за Кобу који се тада скромно држао у сенци – није само било тешко, већ је у почетку изгледало као замршен и нерешив задатак. Како истребити те немилосрдне револуционаре који су шестину копна залили крвљу, касапине из подрума Чекиста (ВЧК), главосече најсуровијег рата у историји руског народа – грађанског? Па они ће сами било кога у прах сатрти. Било кога – да, а ето, Кобу нису сатрли, он је здробио све њих – стрпљиво, плански и доследно.

         Стаљин је био генијалан осамљеник, није пуштао људе близу себе, читавог живота био је сам, тако их је сам све и уклонио - тај, за бољшевичку врхушку у почетку чудан Грузин, ни класичар лењинизма као Лењин, ни ратни генерал као Тухачевски, ни оратор као Троцки. Медиокритет – тако су га исмејавали док није научио да се смеје. Смејао се Стаљин лепше од подругљиваца, зато што се последњи смејао.

         Ту загонетку како да их све постепено посклања да не би они одједном склонили њега, Јосиф Висарионович Стаљин решио је виртуозно – нека они једни друге „мокре”, како се једном изразио други ВВ, а ја, скромни секретар, тужно ћу пратити тај мокри процес.

         И шта је ту виртуозно, питаћете, сви тако желе да поделе, заваде и владају. Сви жуде да се непријатељи међусобно поубијају.

         Жуде, наравно, многи маштају да понове Стаљиново искуство, али Стаљин није само хтео – он је умео, а тако како је он умео - није успело, можда, никоме у свету.

         Стаљин је познавао људе и умео је да управља људима као нико други. Ето, то је читава загонетка и читава харизма.

         Шаман Хитлер, на пример, није познавао људе и није нарочито научио да управља њима.

         Ако је веровати западној митологији, Стаљин је погубио неупоредиво више непријатеља него добродушни Черчил или болешљиви Рузвелт. Због тога оптужују Стаљина и, мада су оптужбе неправедне, њихов квантитет прелази у квалитет. За људе на Западу Стаљин је одавно чудовиште из бајке, нешто налик на Дракулу или Плавобрадог.

         Међутим, оптужбе су неправедне – као што је познато, непријатеље треба уништити, а после грађанског рата наметнутог Русији од стране Запада, Стаљин је имао неупоредиво више непријатеља него друге ВВ у последњих двеста година, рачунајући Наполеона и Хитлера. Више је имао само председник Мао и, такође логично, уништио их је, али некако то више прећуткују.

         Какав је стварно био Стаљин?

         Био је суров. Груб. Тиранин.

         Да, не може без тога, Стаљинови услови живота били су тешки. У таквим условима Рузвелт би издржао свега пет или шест минута, Черчил пола сата дуже.

         Био је лукав.

         Веома лукав, лукавији од свих, мудар, паметан, вешт, енергичан, досетљив, веома комуникативан поред осталог.

         Енглески класик Херберт Велс о њему пише:

         „Признајем да сам прилазио Стаљину са некаквим подозрењем и предубеђењем. У мојој свести био је створен лик веома опрезног, на себе сконцентрисаног фанатика, деспота, завидљивог, сумњичавог монополизатора власти. Очекивао сам да сретнем безосећајног, тврдог доктринара и самозадовољног Грузина-горштака, чији се дух никада у потпуности није отргао из родних планинских долина.

         Све смутне гласине, сва подозрења за мене су престали заувек да постоје пошто сам попричао са њим неколико минута. Никада нисам срео искренијег човека, пристојнијег и поштенијег; у њему нема ничег мрачног и злослутног и управо тим његовим квалитетима треба и објаснити његову огромну власт у Русији”.

         Ипак, најважније је – Стаљин је био моћан, веома моћан, моћнији од свих.

         Ту снагу Јосифа Висарионовича Стаљина истрајно блате непријатељи Русије – истина, неуспешно. Снага и јесте снага, газио не газио.

         На Западу Стаљина мрзе због његове снаге. Мрзе и плаше се. Не дај Боже да Русима опет Бог пошаље јаког вођу, новог ВВ, новог Стаљина. А на Западу ни нема ВВ, у вође иду послушни брбљивци модерне оријентације. На Западу је лоше са вођама, биће још горе -  запрљало се, ошугавило сво западно стадо, здрави вођа нема где да се нађе. 

         Стаљин је био јачи од свих. И никада у Историји руски вођа није Западу уливао такво поштовање, страх и ужас, како је то чинио друг Стаљин.

         А да је друг Стаљин имао могућности, он би уништио Запад, он је имао снаге за тако тежак поступак. Запад је то разумео и веома се плашио.

         Стаљин је опстао у крвавом грађанском рату који се после победе над белима није завршио него прешао у фазу „револуција једе револуционаре”, затим је уништио непријатеље унутар партије, али да би даље опстајао конкретно њему, Јосифу Висарионовичу Стаљину, било је потребно да изгради велики Совјетски Савез и да победи у Великом Отаџбинском рату. И да тако сачува Русију – за Русе, за читав свет. Такав је тежак и сложен пут опстанка имао овај велики вођа.

         У Стаљиново време страдали су милиони, део њих непосредно због његових одлука, али без обзира на то већина Руса и данас ставља њега суровог, грубог, лукавог тиранина на прво место међу свим ВВ.

         Разборити, зато што схватају: да је Русија изгубила рат, данас Руса једноставно не би било.

         Не желим да правим паралелу између животних путева Стаљина и Путина – то није тешко учинити и оних који то желе биће довољно. Паралеле ће имати велике недостатке – Стаљин је био, а Путин јесте. При том се свет изменио и све брже се мења, променили су се и велики задаци који стоје пред ВВ.

         Али Стаљин и Путин имају много заједничког. Путин је такође моћан, Путин познаје људе и уме њима да управља. Тиме највише личи на Стаљина. 

         Путин није осамљеник, он је васпитао јато јаких сарадника, које Стаљин није имао и није могао имати због карактерних особина  вође народа. И још због тога што је вођа народа имао на располагању комплет инструмената искованих у револуцији и грађанском рату. Сурови комплет.

         Путин нема таквих инструмената  - хвала Богу, нису му пали у део ни револуција ни грађански рат.

         (наставиће се)

 

         Превела

         Ксенија Трајковић